Kako uče

Da li možemo da vidimo KAKO uče?

Naravno! Dođite posle časova i kad uradite vaše domaće zadatke.

Dobro. Doćićemo u ponedeljak posle podne. Baš nas interesuje ŠTA i KAKO uče deca u specijalnom odeljenju? Da li imaju iste predmete? Rešavaju li iste zadatke? Čitaju li iste knjige?

Mogli bi pričati mnogo o tome, ali…

Nemojte! Videćemo sami……………..

Dobar dan, deco!!! Danas ćemo na času učiti ,… uđite, slobodno! Izvolite! Deco, došli su nam u posetu naši drugari iz viših razreda. Oni bi hteli da vide KAKO vi učite. Vi se svi međusobno od ranije poznajete i nadam se da ćemo se lepo družiti na času matematike.

Baš vam je lepa učionica, klupe su prekrasne,…

Izvolite, sedite. Da vidimo, ko bi želeo da nam kaže šta smo učili na prethodnom času? Reci Saša!

Učili smo da sabiramo!

Dobro, a šta smo sabirali? Kaži, Igore!

Sabirali smo brojeve!

Tačno! Ko se seća, do koliko smo sabirali? Milane?

Sabirali smo do sto.

Tako je, sabirali smo dvocifren i jednocifren broj sa prelazom preko desetice do sto. A danas ćemo vežbati i ponavljati. Ko želi pred tablom rešiti zadatak? Hajde Verice. Dvadeset tri plus osam jednako je? Vi ostali radite u svojim sveskama.

Dvadeset tri plus sedam u zagradi, plus jedan, jednako je trideset plus jedan, jednako je trideset i jedan.

Tako je Verice. Želiš još jedan?

Može!

Dobro, piši. Pedeset osam plus pet. Dragane, moraš sam raditi, ne smeš da prepisuješ sa table.

Otvorena zagrada, pedeset osam plus dva, zatvorena zagrada, plus tri. Šezdeset plus tri jednako šezdeset i tri.

Odlično. Ko želi sledeći zadatak da reši? Dragane, hoćeš ti? Evo tebi jedan lak: osamnaest plus četiri.

Devetnaest, dvadeset, dodajemo dva na osamnaest, znači osamnaest plus dva u zagradi, plus…

Dobro, koliko još trebamo da dodamo?

Tri?

Ne, imaš četiri bombone, a pojeo si dve, koliko još imaš da pojedeš?

Dve?

Tako je!

Plus dva jednako je, dvadeset plus dva, jednako je dvadeset i dva.

Dobro. Ko želi da reši jedan tekstualni zadatak? Hajde Jovo, pažljivo slušaj tekst koji će nam Milan pročitati. Izvoli Milane.

Predrag ima dvadeset sedam sličica. Baka mu je kupila još osam. Koliko Predrag ima ukupno sličica? Čuli smo Milana. Šta misliš Jovo kako ćemo rešiti ovaj zadatak?

Dvadeset sedam plus osam. Otvorena zagrada dvadeset sedam plus četiri…

Siguran si? Zašto četiri? Do koje desetice treba da dopunimo?

Do trideset. Dvadeset osam, dvadeset devet, trideset. Plus tri?

Tako je, plus tri. Dalje Jovo?

Zatvorena zagrada, plus pet jednako je trideset plus pet, jednako je trideset i pet. Peđa je imao ukupno trideset i pet sličica.

Tako je. Bravo, Jovo………………….

Pa oni rade iste zadatke kao i mi?

Naravno!

I nas je učiteljica učila da sabiramo usmeno, da ne koristimo računaljku, ili da brojimo na prste.

Hoćete li nam doći opet na čas?

Naravno! Da li možemo da dođemo i sutra?

Dođite da vidite kako učimo pesmice iz srpskog i kako recitujemo. Baš nam je bilo lepo danas.

Doćićemo sutra čim uradimo naše domaće zadatke i naučimo naše lekcije, pa možemo i da vam pričamo šta smo učili.

Da li vaši roditelji znaju za vašu današnju posetu?

Da! Rekli su da treba da dođemo, bolje nego da gluvarimo po ulici. A rekli smo i odeljenskom starešini. On je bio oduševljen našim predlogom i rekao je da će nas pohvaliti ostalim nastavnicima i direktorici.

BOJICE

Učiteljica: Na današnjem času likovnog vaspitanja crtaćemo bojicama. Na prethodnom času likovnog vaspitanja, kao i na časovima prirode i društva, ali i na časovima ostalih predmeta razgovarali smo o tome kako izgleda jesen, po čemu se ovo godišnje doba razlikuje od drugih godišnjih doba, kada počinje a kada se završava jesen, kakva je priroda, kako se ljudi ponašaju u kišnim danima, dok je sumorno i oblačno, prohladno, itd. Ako se prisetite svega onoga o čemu smo pričali o jeseni, neće vam biti teško da nacrtate, flomasterima, ili bojicama rad na temu: “Jesen u mom selu”. Prvo da zajednički proverimo da li svi imate potreban pribor za crtanje. Verice da vidim šta ti imaš: bojice ili flomastere.

Verica: meni je mama kupila flomastere. Ima ih dvanaest u kompletu.Učiteljica: Dobro je, možeš početi crtati. Jovane, šta ti imaš?

Jovan: Pred kraj prošle školske godine dobili smo paket od učenika engleskih škola i u njemu su bile ove bojice koje sada koristim. One su mi najlepše.

Učiteljica: Odlično. Majo, čime ćeš ti crtati?

Maja: Najviše volim da crtam flomasterima koje dobijemo od škole na početku školske godine sa ostalim priborom, sveskama i olovkama.

Učiteljica: Naravno, to svi dobijate, ali neki od vas ne čuvaju pribor, zato moram da proverim da li svi imate pribor za crtanje. Jel` tako Igore?

Igor: Tako je učiteljice. Šta da radim kad imam mlađu sestru koja voli da se igra mojim gricka bojice i lomi ih. A tata i mama ne mogu da nam kupe druge.

Učiteljica: Na današnjem času ću ti dati školske bojice da možeš da crtaš, ali ti moraš lepo da objasniš sestri da to nije dobro i da tebi taj pribor treba za školu.

Igor: Hoću učiteljice.

Učiteljica: Milane, ti uvek imaš drugačije bojice i flomastere. Kako to?

Milan: Moji mama i tata svake subote ili nedelje idu za Beograd.

Milan: Pa i ja idem sa njima a ponekada povedemo i moju stariju sestru.

Učiteljica: Razumem. Ali kakve to ima veze sa bojicama?

Milan: Naravno da ima. One su iz Beograda.

Učiteljica: Imaš rođaka u Beogradu, koji ti ih kupuje i poklonja?

Milan: Imamo rođake, ali mi oni nikad ništa ne poklanjaju.

Učiteljica: Prođe nama čas, a ja ne saznadoh odakle Milanu bojice. Budi ti Milane sada meni učitelj pa mi objasni lepo od početka: kako si nabavio bojice?

Milan: Nisu samo bojice. Sve ja donesem iz Beograda. I olovke, i gumice, sveske, rezace,…

Učiteljica: Dobro, dobro, ali kako?

Milan: Mi ustanemo ujutro i tatinom ladom se vozimo do nekih velikih zgrada. Tamo ima jako mnogo ljudi. Svi nešto rade, nekud žure i niko nikog ne gleda. Tu kod tih belih i sivih, visokih zgrada sa malim prozorima, mi čačkamo pa ko šta nađe.

Učiteljica: Šta radite? Čačkate?

Milan: Da.

Učiteljica: Gde čačkate?

Milan: Tražimo ne u zgradama, nego po nekim, kako se to zove… Tamo dođu ljudi iz zgrada pa bacaju neke crne kese.

Učiteljica: Kontejner?

Milan: Da tako je. Kontejner. E mi tu uđemo i čačkamo po tim kesama. Vidite kako sam lepe bojice našao sad kad smo bili prošli put? Vidite, crvena još lepo piše.

IZ ŠKOLSKE PRAKSE ili O SELIDBI

Uvod

Ovaj rad istražuje načine na koje možemo poboljšati i olakšati adaptaciju učenika iz nižih socijalnih grupa, njihovu socijalizaciju, prilikom preseljenje i prelaska iz jedne u drugu školu. Često se dešava da roditelji (često i samo jedan roditelj) ovih učenika (najčešće nižeg školskog uzrasta) u potrazi za boljim poslom („trbuhom za kruhom“), promene i nekoliko sredina, gradskih i seoskih, u veoma kratkom vremenskom roku. Postavlja se pitanje: šta učiniti kada dete ne zna datum svog rođenja, a to ne zna ni roditelj deteta? Ovo pitanje naravno u 21. veku nije aktuelno koliko pitanje interneta, informacionih sistema, kao i mnoga druga pitanja vezana za naučno-tehnološku revoluciju. Iako sklonjeni u „zapećak današnjice“, problemi ovog tipa su svakidašnja pojava. Međutim, ono za sobom povlači i niz problema, a to su: problem jedinstvenog matičnog broja, s tim u vezi i problem zdravstvene knjižice, dečijeg dodatka, socijalne pomoći, besplatne užine itd. Sve ove privilegije savremenog društva čovek (dete) ne može koristiti ukoliko ne zna datum svog rođenja.

Patnje mladog BJ

BJ rođen je u mestu C gde i upisuje tamošnju osnovnu školu. Uspešno završava prvi i drugi razred. Majka BD se razvodi i sa sinom BJ vraća u svoje rodno mesto F i upisuje ga u treći razred. Zbog nedovoljnog uspeha učenik je ostavljen da ponovo pohađa treći razred, da bi nešto kasnije bio upućen na pregled Komisje za razvrstavanje dece ometene u razvoju i posebnu negu deteta, u grad Z. Ova komisija ga razvrstava kao dete lake mentalne retardiranosti, te se konstatuje da je potrebno da dete pohađa specijalnu školu. Nakon ovoga učenik biva upisan u istureno specijalno odeljenje škole iz Z, koje postoji pod okriljem osnovne škole u F. Paralelno sa ovim tzv. školskim životom dete sa majkom živi i život u neimaštini, bez stalnog mesta boravka, seleći se od jednog do drugog rođaka, radeći u nadnici za hranu i nešto novca. Majka zna da ostvaruje pravo na socijalnu pomoć i dečiji dodatak, ali ne zna da čita i piše, kao što ne zna datume detetovog i svog rođenja. Kako znamo da majka ne zna ove datume? Vrlo jednostavno. U zvaničnim školskim dokumentima, školskim matičnim knjigama, dnevnicima, prevodnicama, napisani su različiti datumi.

I sve po zakonu

Svaki prosvetni inspektor će na pitanje koji podatak upisati prilikom upisivanja deteta u školu odgovoriti: onaj koji je naznačen u izvodu iz matične knjige rođenih. Savesni radnik će naravno potražiti tačan podatak, makar i sam otišao u matičarsku službu. Na osnovu izgleda deteta i informacija rođaka (njihovog sećanja) reklo bi se da dete ima oko 10 godina, znači da je rođeno oko 1997. godine. Na žalost matičar nema u celoj toj godini nikog rođenog pod tim imenom, te predlaže da se pogleda u bolnici u kojoj je dete rođeno, ne verujući da u trećem milenijumu neko traga za godinom nečijeg rođenja, tačnije za godinom rođenja deteta koje je mlađe od, recimo, interneta. Nakon nekoliko odlazaka kod matičara i upornog listanja pozamašnih matičarskih knjiga rođenih, otkriva se da je učenik rođen 1996.godine, tačnije 19. juna. Savesni učitelj podiže izvod iz matične knjige rođenih i tek sada može upisati svog novog učenika. Trenutno BJ pohađa četvrti razred, a majka BD koristi socijalnu pomoć, kao i dečiji dodatak.

Zaključak (Non sub homine, sed sub lege)

Ovakav ili sličan slučaj nije usamljen u našim školama, naročito u seoskim sredinama i siromašnijim gradskim opštinama. Posao socijalnog zbrinjavanja dece može biti funkcija prosvetnih radnika, ali se postavlja pitanje kakav će biti kvalitet njihovog vaspitno- obrazovnog rada. Ne samo to. Kao i socijalnom, zdravstvenom, tako i prosvetnom radniku sva deca moraju biti jednaka, bez obzira na njihovo socijalno stanje, versko opredeljenje ili nacionalnu pripadnost. Angažujući se u opisanom slučaju prosvetni radnik ne samo što radi posao socijalnih službi, nego i diskriminiše ostale učenike koji opet imaju svoje socijalne probleme, koje njihovi roditelji teško rešavaju. Otuda nastaje paradoks. To je možda i odgovor na pitanje kako je došlo do situacije da dete živi bez zdravstvene knjižice: ako ne mogu da pomognem svoj deci, neću pomoći ni tom jednom detetu. Znači postupa po zakonu. Ne čini ništa i ne može pogrešiti. Na taj način pokazuje svojim učeniima kako treba reagovati u teškim situacijama i to čini metodom demonstracije i ličnim primerom. Sada su i učenici stavljeni u paradoksalnu situaciju, kao vojnici koji u borbi slušaju oficire koji ih hrabre poklicima „Juriš!“, a bilo bi im lakše da čuju „Za mnom!“. Jer učenik BJ bi mogao pokušati i sam rešiti neke svoje probleme, da mu neko ukaže na puteve i načine na koje to da učini. Kao takav možda bi bio omiljeniji među vršnjacima, kao neko ko pokušava da učini svoj život kvalitetnijim. Umesto toga on sada pohađa specijalno odeljenje i umesto da bude uključen u proces inkluzije, on je značajno udaljeniji od nje i od svojih vršnjaka.